Datum rođenja: 04.12.1965
Mesto rođenja: Kraljevo
Mesto stanovanja: Beograd
Država: Srbija
Rođen sam u skromnoj porodici, u kojoj se mnogo vodilo računa o vaspitanju i ugledu. Svoje vaspitanje i čast dugujem vrednim i radnim roditeljima i svojoj starijoj sestri koji su brinuli o meni. Kao mali bavio sam se sportom i to istočnjačkim veštinama - džudoom i karateom, u kojima sam dostigao braon pojas. Moj hobi u slobodno vreme je bio i šah, a kao veoma mlad igrao sam na nekoliko turnira i za moj uzrast sam se odlično nosio i sa starijima od sebe. Igrao sam i simultane partije protiv naših vrhunskih šahista tog vremena, velemajstora Ostojića i Rajkovića i obe partije su završene remijem. Međutim, moja najveća ljubav je bio fudbal, u kome sam ostvario zapažene rezultate igrajući za jedan lokalni klub. Odrastanjem, život sam preusmerio na svoju profesiju i tako zapostavio sportsku karijeru.
Rad u vojsci
Počeo sam da radim u vojsci na aerodromu Lađevci kod Kraljeva 1993. godine kao deminer, a uža specijalnost su mi bile kasetne bombe. Od početka aktivne službe sam radio na uništavanju bombi na poligonima za vežbu, mada to što sam tada radio nije bilo ni blizu realnim ratnim situacijama sa kojima sam se susretao kasnije tokom svoje karijere. Saznanja vezana za karakteristike i način dejstva kasetnih bombi koje je koristila vojska u kojoj sam radio nisu mogla kvalitetno da me pripreme za nadolazeće ratne godine. To se najbolje pokazalo tokom napada NATO avijacije, jer iskustva o sredstvima koja sam poznavao nisu bila dovoljno primenjiva na rad na deminiranju kasetnih bombi kojima je dejstvovano širom zemlje, pa je postojala realna mogućnost nekog iznenađenja.
NATO napadi na Srbiju
Tokom NATO kampanje angažovan sam na čišćenju kontaminiranih terena u Kraljevu, Užicu, Čačku, Lađevcima, Sjenici, Novom Pazaru, Gornjem Milanovcu, Kragujevcu, Nišu i drugim delovima teritorije. Veliki deo rata sam proveo u Nišu i njega se jako dobro sećam jer su u tom gradu NATO avioni dejstvovali po velikom broju civilnih ciljeva. Odmah nakon dejstva na urbane delove grada (bolnica, pijaca, uži centar i dr.) dobijam poziv od moje komande da hitno krenem u čišćenje neeksplodiranih kasetnih bombi.
Dočekao me je haos u gradu, čulo se veoma glasno zavijanje sirena ambulantnih kola koja su odvozila veliki broj ranjenih civila u bolnice. Naježio sam se od kuknjave onih kojima su stradali najmiliji, koja se čula svuda oko mene i videvši bezglavo tumaranje ljudi koji su i dalje bili pod uticajem svega što se pre nekoliko minuta desilo. Pojedini su bili u šoku ne znajući šta da rade u tom trenutku, teškom po njih i njihove porodice. Neki od njih su se i dalje krili ili ležali po ćoškovima u očekivanju sledećeg napada. Većina ljudi nije smela slobodno da se kreće a kamoli da se približi svojim kućama, plašeći se da i oni ne nastradaju. U tim trenucima sam trošio dosta vremena smirujući narod oko sebe, objašnjavajući im kako i na koji način da postupe i ujedno koncentrišući se na posao koji sam morao da obavim.
Sećam se da sam tokom proveravanja dvorišta i krovova stambenih kuća prošao pored kafea ispred kog je ležala poginula devojka u lokvi sopstvene krvi koja se i dalje slivala, što me je dodatno pogodilo i uznemirilo uz sve što sam prethodno doživeo.
Nakon što sam očistio taj stambeni deo, policajci koji su bili uz mene odveli su me do kuće gde je na ulasku u dvorište ležala jedna starija osoba prekrivena čaršavom, čija se krv razlila po trotoaru. U pokušaju da uđem u dvorište nisam mogao da je zaobiđem, dok su je pre mene policajci već preskočili i nestrpljivo čekali da to i ja uradim. Dok sam razmišljao šta da uradim - da li da preskačem visoku ogradu ili da prekoračim leš, policajci su me već drugi put pozvali da dođem do njih. Jedva sam uspeo, uz veliku jezu, da preskočim leš i uđem u dvorište. Strašno loše sam se osećao tog trenutka i siguran sam da niko od Vas ne može ni da zamisli kako mi je bilo u tom trenutku, ali uprkos svemu, morao sam da budem maksimalno skoncentrisan i smiren kako bih kvalitetno obavio posao, jer je i najmanja greška mogla da bude kobna.
Sve to što sam doživeo tada u Nišu, uverilo me je kakve stravične posledice kasetne bombe imaju po nedužno civilno stanovništvo. Iskreno govoreći, za to vas niko i nikada nije mogao pripremiti ni na kakvom kursu ili vojnoj vežbi, jer jedno je situacija kad se gađaju vojni ciljevi i objekti (na šta smo mi oguglali i gde smo takve stvari rešavali u tišini) dok je ovo bila potpuno drugačije i mnogo dramatičnije. I nakon NATO intervencije, u vojsci sam radio sve do mog povređivanja 9.11.2000. godine...
Moja nesreća – AERODROM „SJENICA“
...Tog, po mene kobnog jutra, krenuo sam na zadatak sa grupom inženjera ka aerodromu Dubinje kod Sjenice, gde sam veći deo dana proveravao stanje objekata koji su se tamo nalazili.
Pred sam povratak u bazu, u popodnevnim satima, prišli su nam vojnici obaveštavajući nas da su pronašli 6 do 7 neeksplodiranih kasetnih bombica. Odmah sam pošao da vidim taj deo terena i čim sam se uverio da su to stvarno kasetne, naredio sam vojnicima da se udalje do skloništa, preduzimajući sve bezbednosne mere da ne bi neko nastradao. Kad sam video da su svi na bezbednoj daljini, počeo sam sa detaljnim pregledom tog dela terena. Postojala je realna opasnost da neka od zaostalih bombi ne bude uočena odmah, jer je prošlo dosta vremena od NATO intervencije, pa je sve zaraslo u visoku travu i žbunje. Upravo se to i dogodilo, jer je jedna od tih nekoliko kasetnih bombica koje sam tražio bila skrivena u žbunu i kada sam počeo da razgrćem, dogodila se strahovita eksplozija koja me je odbacila nekoliko metara od mesta detonacije. Bio sam ošamućen, sećam se da nisam video ništa i da su mi usta bila puna zemlje. Gušio sam se želeći da udahnem vazduh. Uspeo sam da izbacim zemlju iz usta i počeo da dozivam u pomoć vojnike. Iako slep i delimično gluv, shvatio sam šta se desilo i kako sam nastradao. Vojska je odmah dotrčala da mi pomogne i preneli su me do kola. Prevezli su me do najbliže ambulante koja je bila u mestu Sjenica, udaljena nekoliko kilometara od aerodroma. To je jedna mala ambulanta u kojoj nema doktora specijalista za povrede koje sam ja imao, kao ni operacionih sala, pa su me tu samo previli i dali injekciju protiv bolova. Hitno su me prebacili u ambulantna kola koja su već čekala i pošli smo prema Užicu, do kojeg smo se vozili skoro sat i po vremena. Dok smo putovali, osećao sam sve veću malaksalost, jer su povrede koje sam zadobio prilikom eksplozije bile veoma ozbiljne, pa sam već pomišljao da neću izdržati do bolnice, što sam i pomenuo vozaču hitne pomoći, kao i medicinskoj sestri koja je bila pored mene tokom celog puta, trudeći se i čineći sve samo da bi me održala u budnom stanju, dok su se po mojoj glavi motale crne misli. Kada sam njima dvoma pomenuo da osećam da polako umirem, u kolima je nastala vriska. Oboje su počeli da plaču i da me mole da ostanem budan i izdržim još malo jer smo već blizu bolnice. To je bilo poslednje čega se sećam, jer sam usled velikog gubitka krvi pao u komu pred samim ulaskom u bolnicu. Zbog otkazivanja nekih vitalnih organa, ekipa hirurga koja me je spremno dočekala, izvršila je reanimaciju i uz nadljudske napore uspeli su da mi spasu život. Izvršili su mi operacije na sva četiri ekstremiteta, pa nije dolazilo u obzir da pokušaju da mi spasu ostatke nogu i ruku, jer bi komplikovana i dugotrajna operacija bila izuzetno rizična i verovatno je ne bih preživeo. Sve operacije u Užicu vezane za spasavanje mog života su trajale više sati, nakon
VMA - moje stanje u bolnici
Na Vojnomedicinsku akademiju (VMA) smo stigli oko ponoći. Tu me je sačekala ekipa eminentnih hirurga, pa je borba za moj život nastavljena odmah po dolasku. Operacije su trajale celu noć, jer su sve rane morale ponovo da se očiste i obrade, da ne bi došlo do sepse, koju u tom stanju sigurno ne bih preživeo. Tokom svega što se tada dešavalo bio sam non stop na aparatima za održavanje života a procene da li ću preživeti su bile toliko loše da u tu mogućnost skoro niko nije verovao, pa čak ni sami doktori. U komi sam bio četiri dana i sećam se da sam, kad sam se probudio, čuo glasove svojih kolega koji su došli da me posete.Tada još uvek ništa nisam video.
Nakon izlaska iz krize moje lečenje i oporavak trajali su još pune 4 godine na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), gde sam imao preko 25 izuzetno teških operacija kojima su pokušali da me osposobe za život u smislu spašavanja ostataka nogu, operacija nerava, bubne opne, presađivanja kože i ostalih zahvata.
VMA - posete
Taj period mog oporavka na VMA prati velika zainteresovanost medija za moj angažman na deminiranju kasetnih bombica, čime je spašeno na stotine i hiljade civila, kao i njihovo zanimanje za moj dalji oporavak. Interesovanje vezano za moj slučaj je raslo kako se moje stanje poboljšavalo. To nije nešto što je medijima svojstveno. Profesionalno osoblje VMA koje je vodilo računa o mom zdravlju je bilo uvek u mojoj blizini, bez obzira na teške uslove u kojima su radili. Strpljivo su upućivali veliki broj zainteresovanih građana da me posete i pruže podršku, jer su se mediji veoma potrudili da čitavu priču što bolje prezentuju javnosti. Tako sam hteo - ne hteo morao da primam posete od ranog jutra do kasno uveče. Nizali su se Intervjui za televizije, razgovori sa poznatim ličnostima, posete ljudi koji su čak iz inostranstva dolazili da me vide i pruže mi podršku, kao i razne organizacije, pa i deca iz škola. Školarci su mi priredili nešto nezaboravno: napisali su i otpevali pesmu posvećenu meni, što je izazvalo čitavu pometnju na VMA jer u prvom trenutku nisu svi znali šta se dešava, a odjekivalo je svuda, ne samo na tom spratu, već i u ostatku bolnice. Bio sam dirnut činom tih mališana koji su bili tek peti razred a u meni su videli heroja.
Na žalost, iz tog perioda ne mogu da se setim baš svega, jer se mnogo toga izdešavalo, ali bih pomenuo da su mi u posetu dolazile hiljade njih. Tu je bilo i nekoliko popularnih estradnih umetnika sa ovih prostora, koji nisu došli zbog reklame već se iskreno bave i humanitarnim radom. Razgovor sa njima pružio mi je veliku utehu jer su mi ulivali iskrenu podršku. Događaji iz tog vremena kojih se rado sećam su dolazak grupe sveštenika iz manastira Hilandar sa Svete Gore, kao i dolazak predstavnika jedne crkve iz daleke Kanade. Oni koji su čuli za mene posredstvom medija a nisu bili u situaciji da dođu i da me vide, slali su mi pisma podrške, kojih je bilo na hiljade. Pisma su stizala iz svih krajeva sveta, a među njima je bilo i pisama iz ambasada, jer su i one očigledno sa velikom pažnjom pratile sve što se meni dešavalo.
Oporavak na VMA je trajao četiri godine. Nakon 2 godine sve rane su mi zarasle i praktično je tada moje lečenje moglo da bude završeno, ali to se nije desilo. Doktori su mi, obzirom na moju situaciju, posvetili pažnju i vodili računa o mom povratku u društvo i uklapanju u normalan život, dok bi me u mnogim drugim ustanovama verovatno otpustili iz bolnice, što bi se skoro sasvim sigurno (a to sam zaključio dosta kasnije) završilo kobno po mene. Zašto ovo kažem, objasniću u sledećim redovima.
Moj prvi odlazak u stan
Nakon pune dve godine doktori su odlučili da me prvi put puste kući. Odobreno mi je da svake druge nedelje odlazim u stan koji sam, kao vojno lice, sticajem okolnosti upravo tada dobio od vojske.
Prvi odlazak u stan je za mene bio vrlo traumatično i emotivno poražavajuće iskustvo, jer je ponašanje ljudi prema osobama sa posebnim potrebama veoma loše, u smislu neobraćanja pažnje na takve osobe, nezainteresovanosti da pomognu ili prostog ignorisanja, a tada sam sve to i na svojoj koži iskusio. Nakon što sam se smestio u stan, izašao sam napolje u kolicima da bih pokušao da upoznam kraj koji mi je bio potpuno nepoznat, a obzirom da ću tu živeti, želeo sam da saznam gde je najbliža prodavnica i sl. Susreo sam jednog prolaznika i pitao gde ima neka prodavnica, a on se samo okrenuo i nastavio dalje iako me je sasvim sigurno čuo. Pomislio sam da sam ja nešto pogrešio, a da se on zamislio, pa da me nije ni čuo. Uskoro je naišao sledeći prolaznik, ali mi se desilo isto. Već mi je postalo teško, ali kad mi se isto desilo i treći put, razbesneo sam se pitajući se da li sam šugav, pa svi beže i okreću glavu od mene. Ipak sam uspeo da pronađem prodavnicu iako mi tada već nije bilo ni do čega, već sam samo želeo da znam gde je da bih mogao sutra da kupim hleb i da proverim da li ću tu moći da priđem kolicima, jer je retko gde u našoj zemlji bilo prilaza za kolica, čak i ispred državnih ustanova.
Obeshrabren nastavljam obilazak kraja i pronalazim jednu malu pijacu sa nekoliko tezgi. Odlučim da kupim nešto i tako priđem i zapitam prodavca koji je tu radio koliko košta voće, na šta se on nije ni osvrnuo, nije me ni pogledao već je gotovo preko mene počeo da uslužuje kupce iza mene. Strpljivo sam sačekao misleći da su oni pre mene došli, mada ih nisam video, ali kada me je zaobišao i drugi put, shvatio sam da se ono što sam već doživeo ponavlja. Osećao sam se jadno i bedno, shvativši da tu nemam šta da tražim i okrenuh kolica zaputivši se kući sa suzama u očima. Tako je izgledao moj prvi izlazak u svet.
U tim trenucima mi je bilo veoma teško jer nisam mogao da shvatim da postoje takve osobe koje kao da se prave da ne postojim. Vikend je prošao, a ja se vraćam pokunjen na VMA. Tamo me, na moju veliku sreću, dočekuje potpuno drugačija atmosfera. Ljubazno osoblje me dočekuje i odnosi se prema meni sa najvećim poštovanjem, što mi je veoma brzo vratilo volju za životom i samopouzdanje. Ono što je najbitnije, tamo smo svi bili jednaki, a za mene i sve sa kojima sam tamo ležao to je bilo presudno, jer nije bilo nikakvih razlika koje su očigledno bile prisutne u spoljašnjem svetu i koje su mogle da dovedu do velikih trauma. Kad kažem “trauma” mislim na to da nas retko ovako povređene ljudi prihvataju ravnopravno, što uglavnom znači tešku integraciju u društvo i zajednicu. Mnogi sa kojima sam se, ležeći na VMA skoro 3 godine, sprijateljio bili su mi podrška, kao i ja njima. Bodrili smo jedni druge da izdržimo i budemo istrajni u ovoj borbi, jer smo svi imali iste probleme. Moji izlasci svaki drugi vikend su postali redovni, ali i traume koje sam doživljavao iznova i iznova, jer skoro niko ne obraća dovoljno pažnje na nas koji smo hendikepirani, što usporava naše ozdravljenje i povratak u normalan zivot. To privikavanje na život van bolnice je potrajalo skoro dve godine, nakon čega su doktori zaključili da sam dovoljno spreman za samostalan život.
Želim da istaknem nešto što smatram izuzetno važnim, a što je vezano za moje lečenje. Smatram da smo svi pravilno lečeni i usmeravani od vrhunskih stručnjaka, što nam je pomoglo da lakše podnesemo tu, inače veoma tešku i traumatičnu, barem za nas teško povređene invalide, integraciju u društvo. To je izuzetno bitno, jer da nije bilo toga, broj onih koji bi se otuđili, povukli u sebe ili čak izvršili samoubistvo bio bi drastično veći, što se dešava u velikom broju zemalja koje nemaju ovako karakterističan pristup rešavanju problema. Osobe koje su povređene kao ja to teško podnose, povlače se u sebe, a bez ovakvog, postepenog i relativno dužeg načina rešavanja problema takve osobe bi bilo izuzetno teško uključiti u društvo. Iz tog razloga sam veoma zahvalan svima koji su učestvovali u mom lečenju zbog pravilnog i istrajnog usmeravanja, čime su mi pomogli da se osamostalim i krenem sasvim novim putem.
Otpust iz bolnice
Nakon što se završilo moje lečenje, otpušten sam iz bolnice u oktobru 2004. godine. U narednih godinu, dve izuzetno mnogo mi pomažu moji najbliži. Na žalost, u tom trenutku mi nije mogao pomoći moj otac, zbog čega izuzetno žalim, jer je u međuvremenu zbog svega što se meni dogodilo preminuo. Njegovu smrt shvatam veoma lično i smatram se odgovornim, jer da se nisam bavio tim poslom, možda bi on i danas bio živ i uživao sa unucima. Dolazi kraj 2005. godine, kada rešavam da se koliko god je moguće osamostalim, jer nisam mogao više da dozvolim da neko od mojih najbližih uvek mora da bude tu da bi mi pomagao. Znam da je to na njih uticalo izuzetno mnogo, a hteo sam da im omogućim normalan život. Poznajući sebe kao nekoga ko ne odustaje lako, znao sam da će biti teško ali da ću uspeti.
Od tada pa na dalje, iako teže, živeo sam slobodnije i dosta opuštenije, jer sam već upoznao okolinu i družio se sa onima koji nisu imali predrasuda. Istovremeno sam sve više stupao u kontakt i sa društvom koje sam upoznao ležeći u bolnici uz, naravno, svakodnevno upoznavanje novih osoba. Kako je vreme prolazilo, tako se i okolina navikavala na mene, pa sam sve manje problema imao u kraju u kom sam živeo. Ono što je za sve teške situacije u životu potrebno je – vreme, pa je tako i zajednica u kojoj živim počela da me prihvata i da se ophodi prema meni kao i prema svima drugima.
Učešće u dokumentarnom filmu "Žute ubice"
Jednog prepodneva mi je zazvonio telefon. Sa druge strane sam čuo lep ženski glas osobe koja je rekla da se zove Jelena Vićentić i da radi za nevladinu organizaciju Norveška narodna pomoć. Želela je da sa mnom razgovara o mom učešću u akciji za zabranu kasetnih bombi, tj. o projektu koji je pokrenula norveška vlada i nekim budućim dešavanjima u vezi toga. Iznenadila me je pitanjem vezanim za moje učešće u filmu čiji je naziv „Žute ubice“, koji je trebalo da prikaže i opiše svetu stradanja civila i dešavanja u Nišu, čiji sam i sam akter bio. Njena ideja je bila, obzirom na sve što sam preživeo, da me uključi u ovaj projekat, mada sam ja u početku bio nepoverljiv, jer sam imao negativno mišljenje o nevladinim organizacijama, pa je to naše pregovaranje potrajalo duže, a ja polako sticao poverenje u nju i njen rad. Nakon što smo se videli, pristao sam da učestvujem u snimanju filma, kao i u budućem projektu koji je imao za cilj zabranu kasetnih bombi, koje sam mrzeo iznad svega, jer su me, kao i mnoge druge ljude širom sveta, dovele u situaciju u kojoj sam sad.
Film “Žute ubice”, u kom sam i ja učestvovao, finansiran je od strane humanitarne organizacije Norveška narodna pomoć, a svim učesnicima filma omogućeno je da ispričaju svoju priču o stradanju. Vođeno je računa da priča na sasvim primeren način ukaže na pogubne posledice koje kasetne bombe imaju na civilno stanovništvo, a naročito na decu. Film možete pogledati i ovde na sajtu, pa bih Vas pozvao da to i uradite, jer ćete se tako najbolje uveriti u sve ono što sam Vam u prethodnom tekstu opisivao.
Isti film je puštan na većem broju međunarodnih konferencija. Rezultat koji se želeo postići time, je da se prisutnim ministrima ukaže na to koliko su kasetne bombe neprecizno i neselektivno oružje, koje ne samo da deluje na velikoj površini, već ima i neselektivno dejstvo, jer ne pogađa samo vojne ciljeve, već se u 95% situacija događa da žrtve budu civili a od toga su jedna trećina deca. Posledica toga je da veliki procenat (10-30%) neeksplodiranih kasetnih bombica ostane jako dugo aktivan, dovodeći do toga da sa tako zasute teritorije bombe vrebaju svoje žrtve tokom dužeg niza godina nakon završenih vojnih operacija. Bitno je napomenuti veoma važnu činjenicu da tako aktivne bombice odnose žrtve čak i posle 30 godina, kao što se to dešava i dan danas u Vijetnamu i Laosu. To dovodi do zaključka da vojne žrtve iznose svega nekoliko procenata, što treba svima da ukaže kakve stravične posledice kasetne bombe imaju po civilno stanovništvo.
Još jednom Vas pozivam da pogledate ovaj nadasve istinit i poučan film.
Učešće na međunarodnim konferencijama
Želim da Vam kažem nešto i o svom dosadašnjem radu na projektu zabrane kasetnih bombi. Aktivno sam se uključio u taj rad od prve konferencije u Oslu, februara 2007. godine, što je bilo moje prvo učešće na nekoj međunarodnoj konferenciji. Nadam se da sam svojim radom u vojsci uništavajući kasetne bombe spasao na hiljade potencijalnih budućih civilnih žrtava, a ovo što danas radim na zabrani kasetnih bombi je jedan vid nastavka te borbe, samo na drugačiji način.
Velika mi je želja i trudiću se koliko god mogu da se širom sveta zabrani ovo monstruozno oružje i unište sve njegove zalihe. Ostatak svog života posvetiću toj borbi koja će, nadam se, dovesti do spašavanja velikog broja dece i civila koji bi u nekom budućem konfliktu mogli da nastradaju od ovog oružja. Verujem da više niko i nikad neće koristiti to oružje, koje se pokazalo kao jedno od najmonstruoznijih oružja današnjice!
U ovoj borbi koju i dalje vodim nadam se Vašoj iskrenoj podršci i pomoći na neki Vama primeren način!
Sa tom mojom borbom možete se upoznati na mom blogu, gde imate dokumentovano moje prisustvo na raznim konferencijama kao i objašnjenja o svim propratnim dešavanjima vezanim za tu temu. Tako ćete najbolje shvatiti na koji način pokušavam da se borim protiv ovog oružja.
